[:al]Kolumnë: Shteti pa popull – si xhamia pa xhemat[:mk]Колумна: Држава без народ – како џамија без џемат[:]

[:al]Shumë tesera partiake dhe shumë pakë vende pune, shumë diploma dhe shumë rreshta të gjatë përpara Entit për Punësim, shumë shpresa dhe shumë dëshprime, shumë pallavra rreth historisë dhe shumë pakë mundësi për jetë të dinjitetshme. Si është e mundur që rinia në Maqedoni, në një atmosferë të këtillë, të shikojë ardhmërinë e vetë ?
Shkruan h. Sulejman ef. Rexhepi

Me trishtim lexova diku se krahasuar me vitin 1990, në Shqipëri paska 270 mijë nxënës më pakë, se vetëm viteve të fundit janë mbyllur mbi dyqindë shkolla, se numri i njerëzve që kanë më shumë se 65 vjetë qenka trefishuar në krahasim me po të njejtën periudhë.Zyrtarisht, numri i emigrantëve është pakë më i lartë se një million, por jozyrtarisht ai numër shkon në dy milionë. Ky trend i zbrazjes së atdheut nuk tregon statistika më optimiste as në Kosovë e cila dikur ishte vendi më i ri sipas moshë së banorëve të vetë në tërë Evropën, por ja që tani as Kosova nuk është aq e re.Sidoqoftë, këto shifra alarmuese për lëvizjet, migrimet dhe emigrimet e shqiptarëve në përgjithësi kanë arrësyet e veta të njohura e të panjohura dhe me ato do duhet të merren institucionet gjegjëse në Shqipëri e Kosovë. Kuptohet, nëse ndërkohë nuk zbrazen tërësisht edhe Shqipëria, edhe Kosova.
Por, si qëndron situata në Maqedoni, a po zbrazet dhe sa po zbrazet ajo, a po ik më shumë rinia shqiptare a maqedonase, apo ndoshta poi kin të gjithë toptan sepse duke mos mundur të presin më ardhjen e Evropës te ne, po nxitojnë në krahët e sajë. Vitet ikin tutje dhe jo dalëngadalë sikur në këngë, ato ikin shpejtë dhe ata që sot janë të rinjë qysh nesër mund të konstatojnë se paska shkuar koha e tyre evropiane.

Rrugë dhe shtigje euro-klandestine

Nuk kam hasur së voni në ndonjë statistikë zyrtare që flet për largimin e rinisë nga Maqedonia, por më kujtohet se para disa vitesh ky numër zyrtarisht sillej diku rreth treqindëmijë që kanë status të rregulluar qëndrimi.Por, numrat zyrtarë këtu ndër ne gjithmonë kanë pasur të bëjnë kryesisht me maqedonasit, për shpërnguljen e shqiptarëve rallëkush është brengosur dhe ka mbajtur evidencë. E ata, pra shqiptarët, ka kohë që kërkojnë rrugë dhe shtigje për të depërtuar në Evropë, rrugë e shtigje që në të shumtën e rasteve kanë qenë dhe janë klandestine, “në të zezë”, siç parapëlqejnë shqiptarët t’a quajnë qëndrimin e tyre të paligjshëm jashtë. Më duket se nuk do gaboj fare nëse them se numrit të qytetarëve të Maqedonisë që kanë status të rregulluar mundemi lirisht t’ua shtojmë edhe po aq klandestinë. Shto këtu edhe pasaportat bullgare që janë me dhjetëra mijë, do fitohet një numër banorësh sa ka, t’a zëmë, i tërë Mali i Zi. Pra, Maqedonia e vogël e paska jashtë vendit një shtet të tërë, sado i vogël qoftë.
Pra, Maqedonia është një liferuese bajagi e mirë e gjakut taze të llojit multietnik, multifetar e multikulturor. Dhe, të mos harojmë se në saje të shkollave dhe universiteteve të shumta që po mbijnë si kërpudhat pas shiut e që po i kryejnë gadi të gjithë, Maqedonia po e çudit botën duke i servuar një shtresë të re, të paparë ndonjëherë të punëtorëve të krahut e të pastruesve me diploma fakulteti. Kjo, natyrisht, po ndodhë sepse universitetet, në vrap pas parave i kanë katandisur tërësisht kriteret bazë për studime të sukseshme duke prodhuar në mënyrë serike dhe krejtë të pa kontrollë gjenerata të cilat nuk po mundet t’i absorbojë as ekonomia e coftë e vendit, e as administrata e stërngarkuar me të punësuar partiak që në të shumtën e rasteve po marrin rroga për të lëvizur dyertë e institucioneve.
Shumë tesera partiake dhe shumë pakë vende pune, shumë diploma dhe shumë rreshta të gjatë përpara Entit për Punësim, shumë shpresa dhe shumë dëshprime, shumë pallavra rreth historisë dhe shumë pakë mundësi për jetë të dinjitetshme. Si është e mundur që rinia në Maqedoni, në një atmosferë të këtillë, të shikojë ardhmërinë e vetë ?
Në këtë lament për derdhjen e rinisë tonë, pa prefikse etnike, nuk po e përmend derdhjen e trurit, pra emigrimin e të rinjëve që në ndonjë mënyrë të çuditshme kanë arritur të dallohen me të arriturat dhe profesionalizmin e tyre. Por, ata janë të vetëdijshëm se ardhmëria e tyre poashtu është në Perendim dhe poi kin pa ndërprerë aty ku po ju ofrohet mundësia për të dëshmuar atë që dijnë dhe atë që munden t’a bëjnëë.

Cka quajmë ne atdhe

Në kohët e globalizimit, kur e tërë bota është bërë një fshat i vogël, disi vetvetiu po zbehet koncepti i atdhedashurisë dhe i dashurisë për kombin, biles edhe të konceptuarit tradicional i familjes ka pësuar ndryshime të dukshme. Sot, ndoshta vetëm ne më të vjetrit flasim për mallin për vendlindjen kur dalim përtej kufinjëve. Era e trëndafilave në bahçen nanës, pitet dhe flijat, kodra e gjelbëruar mbi fshat, muhabetet me shokë, janë gjëra të cilat i bëjnë për të qeshur të rinjtë e sotëm. Ndërkaq, për atdheun thonë se i ka lënë të bredhin rrugëve dhe të çojnë dëm vitet e tyre më të bukura, andaj edhe ata po e lënë atdheun, le të ropatet mes zgjedhjeve te pakuptimta dhe ndërtimit të përmendoreve e pallateve antike, le të kërkojë atdheu armatë të re votuesish me premtime se do ju sigurojë rroga 200-300 euro. Ne po kërkojmë ndonjë atdhe tjetër, po kërkojmë atdhe në të cilin nuk do të jemi të detyruar të shpjegohemi, po kërkojmë atdhe të cilin do mundë t’a ndërojmë me një atdhe tjetër , dhe pastaj me tjetër, me tjetër. Varësisht se çka n’a ofron atdheu i ri. Ja, kështu përafërsisht po e konceptojnë të rinjtë punën e atdheut, po e konceptojnë në mënyrë të pakuptueshme për ne, ama ata janë të rinjtë, ata po vendosin për vehten, ne vetëm po shikojmë e po themi Subhnallah, Subhanallah
Sa i përket dashurisë për kombin dhe gjuhën, aty gjërat qëndrojnë pakëz më ndryshe, por jo edhe aq ndryshe sa po shpresojmë ne. Të rinjtë tanë të vendosur në atdhe tjetër e duan shumë kombin dhe gjuhën, i mbajnë edhe më tutje flamujtë kuq e zi nëpër banesat sociale që ua ndanë atdheu i ri, kanë aty ndonjë skulpurë të Skënderbeut, bëjnë selfi duke e bërë me duar shqiponjën, flasin shqip siç kanë folur përherë. E për faktin se fëmijtë e rinisë tonë e flasin shqipen sikur me vështirësi ose nuk e flasin fare, nuk janë fajtorë prindërit e tyre, djemtë e vajzat tona. Jo,kjo ndodhë sepse fëmijtë e fëmijëve tanë kanë një atdhe tjetër nga ky i yni, kanë atdhe në të cilin rrugët nuk janë të pista, shkollat janë vatra mësimore që i bëjnë gadi për sfidat e jetës, ambulancat dhe spitalet janë vende në të cilat nuk detyrohen të koruptojnë mjekë për t’u kujdesur për shendetin e tyre, universitet nuk janë bahçet e baballarëve të askujt, aty përmendoret dhe pallatet antike janë të vjetra dhe jo prej stiropori, aty s’punësohesh me librezë partiake po me do libreza të tjera që kanë peshë e vlerë dhe dëshmojnë aftësinë.Vërtetë, aty s’flitet shqip e maqedonisht, por kjo vështirë se ju bën përshtypje fëmijëve të fëmijëve tanë, e sa do ju bën përshtypje nipave e mbesave të fëmijëve tanë, po frikësohem bile të mendoj.
Tani, do thoni ju, sipas Reisit, paska mbaruar puna jonë. Por, jo, nuk ka mbaruar ende, ka edhe një çikë shprese për ne të gjithë që jetojmë në Maqedoni, Ekziston shpresa që Europa që aktualisht po i thithë të rinjtë tanë – të vijë te ne, me sistemin e vetë të vlerave, me sigurinë dhe mbrojtjen, me kulturën e punës dhe organizimin e riorganizimin e ekonomisë, me qëndrimin se atdheu i takon çdokujtë që jeton në atdhe, askujtë më shumë e askujtë më pakë.A do vijë, varet nga të gjithë ne që deri sot vetëm deklarativisht kemi qenë pro Europës e pro NATO, por ja që nga fundi i këtij muaji do të duhet t’a dëshmojmë edhe praktikisht atë përcaktim tonin.
Ndryshe, lamenti për ikjen e rinisë do bëhet edhe më vajtues dhe Maqedonia do të bëhet shtet pa popull, një Terra Nullius, Tokë e Askujtë. Dhe, shteti pa popull është sikur xhamia pa xhemat. Xhamia është shtëpi e Zotit vetëm kur aty ka njerëz të cilët e madhërojnë Zotin, kur ajo qëndron e zbrazur në vazhdimësi, paraqet vetëm një objekt. 30 shtatori po afron! Një Po e jona në referendum është një hap më afër perspektivës të të gjithë neve, është përcaktim për jetë të dinjitetshme pa dallime kombëtare, fetare, kulturore, është mundësi për të mbajtur rininë tonë këtu duke I mundësuar të krijojë ardhmërinë dhe lumturinë e vetë këtu ku I ka rënë koka.[:mk]Многу партијски книшки а многу малку работни места, многу дипломи и многу долги редови пред Заводот за Запослување, многу надежи и многу разочарувања, многу бош муабети околу историјата и многу малку можности за достоинствен живот. Како е можно во една таква атмосфера младите во Македонија да ја видат својата иднина ?
Пишува х. Сулејман еф. Реџепи

Вџашено прочитав негде дека , во споредба со 1990 год, во Албанија има 270 илјади ученици по малку, дека само во последните години се затворени скоро 200 училишта, дека бројот на луѓето што ја надминуваат возраста од 65 години, во истиот тој период , се удвостручил. Службено, бројот на емигрантите е нешто по голем од еден милион, но неслужбено таа бројка е мног по голема. Овој тренд на напуштање на татковината не покажува по оптимистички статистики ниту во Косово кое што само до пред некоја година беше нај младата земја во Европа според годините на своите жители, но ете и Косово не е веќе толку младо. Во секој случај, овие алармантни шифри околу миграцијата и емиграцијата на Албанците во целина имаат свои познати и непознати разлози и со нив треба да се занимаваат одговорните институции во Албанија и Косово, ако во меѓувреме не им се испразнат целосно државите.
Но, како стоиме ние во тоа рамниште, каква е ситуацијата во Македонија, се празни ли и колку се празни таа, си одат ли повеќе младите Албанци од земјава или тоа го чинат повеќе Македонците, или пак сите топтан фаќаат уџум бидејќи веќе не можат да ја чекаат Европа да дојде кај нас па тие итаат во нејзините прегратки. Годините си врват, но не полека како во песна, тие си одат ептен бргу и тие што денес се млади уште утре можат да констатираат дека им минало европското време.

Тајните патишта кон Европа

Не сум наишол во последно време на некоја службена статистика што говори за напуштањето на Македонија од нејзините млади луѓе, но се сеќавам дека пред некоја година службената бројка се вртеше негде околу тристотини илјади со регулиран статус за престој во странство. Но, службените бројки кај нас воглавно говореле за македонците, за иселувањето на албанците ретко кој се грижел и водел евиденција. А тие пак, албанците, веќе долго време се во потрага по патишта и стази за продор во Европа, патишта и стази што воглавно биле и се тајни, “на црно“, како што милуваат да го нарекуваат својот нелегален престој во странство. Мислам дека нема да згрешам многу ако кажам дека на бројот на македонските граѓани со регулиран престој во странство може да му се додадат уште толку илегалци. А ако згора на тоа ги пресметаме и луѓето со бугарски пасоши што чинат контингент од неколку десетици илјади, воглавно млади македонци, ете ви жители колку што има цела Црна Гора, да кажеме. Значи, малата Македонија има надвор народ колку една држава, макар да е мала.
Произлегува од горе наведеното дека Македонија е бајаги добар лиферант на свежа крв од мултиетничк, мултиконфесионален и милтикултурен сој. И, да не заборавиме, благодарение на многуте школи и универзитети што никнуваат како печурки по дождот и што ги завршуваат сите што се приближуваат до нивните порти, Македонија ја остава без збор јадната Европа сервирајќи и една нова , досега невидена категорија физички работници и хигиеничари со факултетски дипломи. Тоа, се разбира, се случува бидејќи споменатите универзитети, во лудата трка по пари, сосема ги урнисаа основните критериуми за успешно студирање, произведувајќи при тоа генерации што не можат да ги абсорбираат ниту цркнатата ни економија, ниту преоптеретената ни партијска администрација што си зема платички за клатење вратички низ институциите.
Многу партијски книшки а многу малку работни места, многу дипломи и многу долги редови пред Заводот за Запослување, многу надежи и многу разочарувања, многу бош муабети околу историјата и многу малку можности за достоинствен живот. Како е можно во една таква атмосфера младите во Македонија да ја видат својата иднина ?
Во овој ламент за бегањето на нашата младина, без етнички префикс, не го споменувам намерно одењето на мозоците, емиграцијата на тие што на некој чуден начин успеале да се истакнат со својата дарба и професионализам. Не ги споменувам бидејќи и ние знаеме како и тие самите дека нивната иднина е на Запад, таму каде што им се пружа можност да го покажат тоа што знаат и умеат.

Што беше тоа татковина

Во времињава на глобализација кога сиот свет е едно мало селце, некако само по себе бледее концептот на љубовта кон татковината, кон нацијата, дури и традиционалното концептирање на семејството доживува некоја чудна метаморфоза. Денес, можеби ние по возрасните говориме со емоции за родната ни земја кога ќе залутаме негде преку граници. Мирисот на розите од мајчината бавча, ѓомлезето и питата, брденцето над селото, долгите вечерни муабети со другарите, сето тоа е за младите емигранти тема за убаво мајтапење. За татковината, нашите млади низ светот кажуваат дека ги оставила да лутаат низ улици и да ги трошат попусто своите нај убави години, па затоа сега тие ја оставаат нејзе да се пати помеѓу постојаните несватливи избори и градењето на стиропорните споменици и антички палати, нека си бара татковината нова армија на гласачи со ветување дека ќе им обезбеди плата од 200-300 евра. Ние бараме некоја друга татковина, а ги дал Господ многу, бараме татковина во која што нема да биде потребно да објаснуваме работи што се однесуваат само на нас, бараме татковина што ќе можеме да ја замениме со некоја друга татковина, па потоа со друга, со друга. Зависно што ни нуди новата татковина. Ете, така некако ја концептираат младите во туѓина татковината, ја концептираат на начин можеби несватлив за нас, ама тие се младите, тие одлучуваат за самите себе, ние само гледаме и гледајќи се чудиме велејќи Субханалах, Субханалах, Боже, Боже ..
Што се однесува до љубовта кон нацијата и јазикот, работите стојат малку по инаку, но не и толку по инаку колку што би сакале ние.Нашите млади сместени во друга татковина си ја сакаат многу нацијата и јазикот, и по натаму по социјалните станови што им ги дава новата татковина чуваат по некое знаме со двоглав орел или жолто црвено сонце, имаат по некоја гипсена скулптура на Скендербег или некое лавче, прават селфи со рацете испреплетени во форма на орел, говорат албански и македонски како што говореле од секогаш. А за фактот дека децата на нашата младеж ги говорат нашиве јазици некако по тешко или не ги говорат воопшто, не се виновни родителите на децата, нашите синови и ќерки. Тоа се случува бидејќи децата на нашите деца имаат една поинаква татковина, со улици што не се валкани, со училишта што ги припремаат за животните предизвици, со амбуланти и болници што не им бараат корупција за да се грижат за нивното здравје,со универзитети што не се бавча на ничиј татко, со споменици и антички палати што се стари а не стиропорни, со можности за вработување без партијски книшки туку со некои други книшки што им служат како препорака за нивниот квалитет. Навистина, таму не се говори албански и македонски,но тоа тешко дека им значи нешто на децата на нашите деца. Колку ќе им значи на внуките и внуците на нашите деца, се плашам дури и да помислам.
Ќе кажете, според Реисот, отишле јабана нашиве работи. Но, не, не е пропадната целата работа, има уште ронка надеж за сите нас што живееме во Македонија. Постои надеж оваа Европа што моментално ни ги зема младите да дојде кај нас со сиот свој систем на вредности,со безбедноста и одбраната, со работната култура и организација и реорганизација на економијата, со ставот дека татковината му припаѓа на секому што живее во неа, никому повеќе ниту никому по малку. Ќе дојде ли до нас и при нас Европа, зависи од сите нас што до сега само декларативно бевме про Европа и про НАТО, ама ете таму некаде при крајот на месецов, ќе мораме нашите заложби да ги потврдиме и практично.
Инаку, ламентот за напуштањето на татковината на нашата младеж ќе стане уште по плачлив, а Македонија се плашам ќе стане држава без народ, Terra Nullius, Ничија Земја. И, држава без земја е како џамија без џемат. Џамијата е Божји Дом само кога е исполнета со луѓе што го величаат Бога, кога таа е константно празна, представува само еден објект, една градба. 3о Септември наближува! Едно наше ЗА на референдумот ќе значи чекор по блиску до по убава перспектива за сите нас, ќе значи одлучност да го живееме достоинствено животот, без оглед на националните, верските и културните разлики, ќе значи можност да се задржи нашата младина и да и се овозможи тука да си ја гради среќата и иднината.[:]

Comments are closed.